O diskursu

Kratka kategorizacija oblika dijaloga (veoma cinično!)

Svaki mogući razgovor sa podeljenim stavovima se može svesti u jednu od tri vrste:

I. Debata

II. Podučavanje

III. Iskren razgovor

I. Najčešći i najmanje produktivan, ali kao i svaki ima svoje mesto i vreme. Voditi debatu ima smisla kad su ubeđenja jaka i promišljena, kad su strane tvrdoglave i elokventne, i najbitnije, kada je publika prisutna. Kažem da je ovo najčešći tip razgovora jer je lako podsvesno shvatiti debatu kao jedini idealni oblik svake diskusije (neki klipani će čak to i eksplicitno reći!) zbog njene zastupljenosti u medijima. Kad gledamo političare, ekonomiste ili čak naučnike na javnom forumu, osim ako nisu u samostalnom nastupu, uglavnom vode međusobne debate. One mogu biti izgledati raznovrsno, ali najčešće prisutni faktori ostaju kao opšte shvaćen format: dve strane predstavljaju dva suprotstavljena pogleda, svakome je dodeljeno vreme da se predstavi nakon čega argumentima najkrvoločnije kolju protivnika. Ovako opisano nije jasno kako ikome ovo izgleda kao najbolji oblik razgovora ili zašto se uopšte ikada upražnjava. Publika. Debata će uvek biti javni nastup više nego razgovor. Debatujuće strane nikad ne menjaju mišljenje, ne zato što ne mogu ni u teoriji da shvate da je njihovo mišljenje neodbranivo nego zato što postoje drugi faktori u igri ljudske komunikacije koji nisu čisto racionalni. Ako ćete grditi ikoga zato što nema hrabrosti da pred publikom prizna da greši od početka, možete početi sa sobom; to je preveliki standard da bi se primenio igde. Zbog toga je publika ključna. Debata je oblik razgovora od kojeg jedino publika može naučiti. Oni unutar same debate imaju pametnija posla od učenja: primamljivo zastupanje sopstvenog stava.

Crnčenje debate nije moja (glavna) namera. Prezastupljena jeste, ali to je jer ljudi veoma lako prave dve pogrešne predpostavke:

1. Protivnik je promišljen
2. Protivniku je lako moguće promeniti mišljenje

Zajedno, ove pretpostvavke vode do katastrofe.

Uzmimo da ste na porodičnom okupljanju kad čujete da je vaš ujak, nakon par čašica, rekao da "nema problem sa pederima, samo nek ostanu u svoja četiri zida". Vi, kao mlad borac za jednakost i ljudska prava, bićete brzi (i što je najgore glasni) da napomenete da je to klasična taktika zatiškavanja manjina koja ide u korist samo trenutnom stanju ugnjetavanja, da je "peder" uvredljiv izraz koji niko ne treba da koristi, da manjine mogu da se izbore za svoja prava samo javnom reprezentacijom itd itd. Time biste uveliko promašili poentu, to je skoro preočigledno za reći, ali se ljudi nedovoljno fokusiraju na pogrešne predpostavke koje motivišu ovakve greške. Vaš ujak nije ugledni ugnjetavač manjina, to nije njegova identifikacija, on se ne vidi tako. On ne razmišlja o homoseksualcima, ni o pravima manjina generalno. Rekavši što je rekao nije pozvao nikoga na smislen i ubedljiv kontraargument, samo je hteo da iskaže svoj emotivni doživljaj nekog javnog pitanja. Ovo nije plodno tlo za debatu i svako ko je u nju pretvori u svojoj nesposobnosti da vodi drugačiji razgovor prvenstveno šteti stavu koji zastupa, ali verovatno i bitnije, šteti svom odnosu sa ljudima.

II Ono što najčešće treba zameniti debate je, u potrazi za boljim izrazom, podučavanje. Ako zvuči snishodljivo to je zato što jeste. Snishodljivost je poenta. Surov svet u kojem živimo nas primorava da se suočimo sa činjenicom da ljude bole razni udovi za većinu stvari koje se dešavaju pod ovim nesrećnim nebom. Ljudi nemaju promišljene stavove¹, to je činjanica kojoj se treba prilagoditi. Kad čujete nekog da ponosno kaže nešto glupo i nepromišljeno razočarenje ne treba da bude prva reakcija, pogotovo ne bes ili prezir. Osećaj za pravu motivaciju je snishodljivost. Vaš pijani ujak neće lepo prihvatiti jak i rečit odgovor, pogotovo od osobe koju je delimično i učio da govori². Momenat kada pretvorite opasku u debatu je momenat kad su strane jasno definisane i time postižete suprotno od onoga što treba da vam bude želja, vaš protivnik ostaje ukopan. Zbog toga je treba pretvoriti u priliku za podučavanje. Ako vaš suparnik nije promišljen i nije u pravu tretirajte njegovo neznanje kao neznanje, a ne kao stav. Naravno, podučavanje se treba kriti, ali to je iznenađujuće lak posao kada se vežbanje njega počne u praksi.

Naravno i podučavanje ponekad pada u vodu. Recimo da sretnete nekoga ko otvoreno tvrdi da rase treba razdvojiti zbog urođenih razlika u inteligencijiji. Ne smete biti prebrzi u odgovaranju sa "znaš, te urođene razlike su veoma upitne po standardima moderne biologije" jer vam protivnik može početi da lista odlikovane naučnike, biologe i psihologe, koji se slažu sa njegovim viđenjem, a zatim studije za studijama koje podržavaju njegovu prvu tezu. Sada ste u debati u kojoj niste želeli biti, što znači da u najboljem slučaju gubite vreme, a ako je publika prisutna štetite svojoj poenti vašom nespremnošću. Krajnje je vreme da vas podsetim da vaša inteligencija i mudrost ima granica, i kada su te granice prevaziđene znanjem protivnika podučavanje jednostavno nema smisla, bar ne u tom smeru.

Najbolji način da se nauči iz diskusije je da voljno stanete u položaj podučavanog. Postoje ljudi, stručni u svojim oblastima i elokventni i promišljeni u svojim argumentima. Neretko su ti ljudi i svesni besplodnosti debata sa neznalicama, ali će rado voditi diskusiju sa nekim ko će postavljati prava pitanja bez da nameće svoj pogled kao tačan. Knjige bih mogao da napišem o svom znanju koje sam stekao tokom ovakvih razgovora i imao bih ga još više da sam ranije shvatio da je ovo dobar i koristan način pričanja, a to znanje koje sam dobio je dolazilo od ljudi i pozicija sa kojima ranije ne bih ni prihvatio da stanem u debatu.

III Treća i ubedljivo najmanje zastupljena forma koju diskusija može da ima je nešto što, ponovo nesposoban da smislim bolji sinonim, zovem iskren razgovor. Njegovu retkost ne mogu ni da krivim na uticaj i oblik sadržaja koji konzumiramo. Iako je to naravno faktor kao što sam pomenuo za debate, iskreni razgovori su skoro nemogući za izvesti logistički. Takav razgovor zahteva dve, smirene strane, otvorenog uma, sa željom da nauče nešto novo ili bar prodube temu. One moraju da budu voljne da napuste svoju promišljenu ili nepromišljenu stranu pod pritiskom dobrih suprotstavljenih argumenata i da imaju dovoljno samopouzdanja da bez straha priznaju da su grešili. Takav odnos postoji možda među prijateljima, a i tu samo među nekima, i tu samo kod određenih tema, a ako je publika prisutna iskrenost se može zaboraviti, tada se broj onih na koje rasprava utiče poveća na toliko drastično više od 2 da prljave debatne taktike postanu previše isplative. Ipak, iskren razgovor ostaje jedini verbalni i društven način da se normalno i zdravo ljudsko razmišljanje prenese na broj ljudi veći od 1, čak iako je maksimum negde oko 2. Bez njega, ili bar bez mogućnosti za njim, svaki ostali razgovor postaje samo prenošenje znanja/propaganda ili teatar/politika. On zahteva mnogo i daje mnogo, ali od svih velikih stvari koje zahteva promišljenost ipak nije jedna. Svako može da ima ovakav razgovor, i o svakoj temi. Nadam se da ćete od danas biti besni kao ja svaki put kad se spontani razgovor oko vas pretvori u nepotrebnu debatu.